Kako izgleda avantura dva ranca kada pobegnu iz kanca?
Ko nas ne prati na Instagramu i Youtube-u možda ne zna da smo mi tamo “Dva ranca beg iz kanca”. Pre par meseci smo se uputili na jedno zanimljivo putovanje i o njemu će biti reći u narednom postu.
Nakon nekoliko godina intenzivnog putovanja što u sopstvenoj režiji, što preko agencija (par puta) iskusili smo svakakve zanimljive stvari, bili u nepoznatom, ponekad se teško sporazumevali, ponekad se organizovali u hodu, ponekad samo lutali i puštali put da nam donese neke nove izazove i neotkrivena mesta. Nakon svega toga odlučili smo da pomerimo svoje granice i probamo nešto što do tada nismo. Da uzmemo neplaćeno, spakujemo dva ranca i pobegnemo iz kanca u novu avanturu. Avantura se zvala putovanje sa ograničenim budžetom, prtljagom i bez nekog detaljnog plana.
Verujemo da čovek može da uradi mnogo tek kada pomeri sebi granice, a često ga nesigurnost i strah poljuljaju i ne dozvoljavaju mu da proba. Kad jednom rešiš i napraviš nešto što si pre verovao da ne možeš, vidiš da ništa nije nemoguće i tad zapravo krećeš da se razvijaš i rasteš. Pritom mislimo na neke lepe stvari koje te grade, ispunjavaju, a ne štete okolini.
Naša ideja je bila da izađemo iz okvira, iz formata 9-5, da se udaljimo od pitanja kada ćete ovo, vreme je za ono, to se podrazumeva i niza drugih koja se sa najboljom namerom (ali bez razmišljanja) upućuju. Neko bi rekao beg, pa delimično i jeste. Beg od svakodnevice, ali i beg u nepoznato radi istraživanja, beg od pitanja, ali i potraga nekih drugih odgovora i testiranje svojih sposobnosti i mogućnosti.
Ideja je bila otići na 3 meseca u Aziju. Početi od Tajlanda i zatim otići u Vijetnam, a onda možda Laos, možda Kambodža, možda Bali, Filipini, pa posle i Kina, Singapur, ko zna. Puštamo da nas put vodi. Sve ovo je podrazumevalo da se nas dvoje uklopimo u budžet od 30€ (znači 15 po osobi) za sve. Kad kažemo sve mislimo na smeštaj, hranu, izlete, prevoz između gradova (vozovi, busevi, avioni, brodovi), ulaznice za neke lokalitete, suvenire… Pojedine države u Aziji jesu jeftine, ali je let do tamo stavka, pa nam je neko vreme budžet bio čak i manji. Negde je to bio pravi izazov, a negde je bilo lako. Ovde nije bila poenta da idemo i preživljavamo, da jedemo jedan obrok dnevno, a spavamo na baš nekim horor mestima, već da u naš budžet probamo da se uklopimo što bolje, da se snalazimo, cenkamo (tamo to svakako svi vole i praktikuju) i kada nam se budžet istanji da nađemo negde gde bismo mogli da radimo.
Krenuli smo od Tajlanda, a ne bismo pričali detaljno o njemu jer te postove možete čitati na sledećim linkovima:
Ide vam se na Tajland?
Kroz Tajland smo od juga ka severu putovali autobusima, vozovima i trajektima. Osim nekih voznih karti na stanicama koje su bile jako jeftine, za sav prevoz smo se cenkali, jer se karte kupuju kod lokalnih agencija. Smeštaj smo uglavnom tražili preko našeg sajta, agode, bookinga i sličnih sajtova i sve u poslednji čas, tako da smo uspevali najjeftiniji smeštaj da platimo negde oko 7€ noć, pa do nekih 16€. Cena je za dve osobe. Hranili smo uglavnom na ulici, gde jedu i lokalci, ali i dosta turista, kao i u nekim porodičnim restorančićima. Na popularnim turističkim mestima, noćnim marketima i restoranima nismo jeli, jer su cene višestruko veće, a kvalitet isti. Nekada smo jeli i u velikim marketima, gde je hrana isto bila korektna za sasvim ok cenu. Voće smo kupovali i od lokalaca na štandovima, pokretnim tezgama, ali i u velikim marketima. Cene su različite, ali sve u svemu, nekad pregovarate, nekad ne. Uspevali smo na primer u Bangkoku da ručamo za nekih 2€ oboje, čak u restorančiću u blizini centra. Bangkok je svetska prestonica ulične hrane tako da na svakom koraku imate nešto, a konkurencija je ogromna i cene šarolike. Ne morate potrošiti puno novca da biste se zasitili.
Vreme ručka kada dođe nastane džungla, bar u Bangrak kvartu gde smo prvo bili u Bangkoku. Pojave se tezge, improvizovane naravno, a ljudi donesu spremne obroke od svojih kuća i prodaju zaposlenim lokalcima. Jednu takvu tezgicu smo opazili, sa interesantnom i raznovrsnom ponudom. Sa jedne strane red lokalnog stanovništva, a sa druge porodica, čovek, žena i ćerka i svako ima svoj dobro uvežban zadatak. Pripremljene šerpe, lonce i posude sa hranom iz kojih sipaju u stiroporne posude (kao kod nas) i naplaćuju. Stali smo i gledamo. Nismo uspeli da se sporazumemo, ali smo pitali doteranog lokalca u odelu koji je pre nas uzeo svoju porciju i on nam je objasnio da ima svega, a cena zavisi od broja priloga i vrste. Nije nam objašnjavao šta su prilozi, pa smo nagađali. Pirinač, sa nekih 3 priloga je bio 25 bata, što je oko 70 centi, a porcija prilično sita. To je samo jedno od mesta gde smo jeli na ovom putovanju.
Tu je bio i probiotik i aktivni ugalj za svaki slučaj, ali i obavezno zdravstveno osiguranje :). Nije nam ništa bilo, a nije baš da nismo kvarili stomake po našoj državi u lepim restoranima uređenim po svim sanitarnim propisima gde je obrok višestruko skuplji. Za ovu hranu se nismo cenkali, ali cene su bile kao i za lokalce. Na mestima gde su nam tražili više nego lokalnom stanovništvu nismo jeli ili smo spuštali cenu.
Ulaznice su nešto za šta se nećete cenkati, ali uglavnom su povoljne.
Smešteni smo bili u gostinskim kućama, malim hotelima, ali i hostelima kako na Tajlandu, tako i u drugim državama Vijetnamu, Singapuru i Baliju.
Kako smo sa Tajlanda prešli u Vijetnam, uvideli smo da je sve dosta jeftinije i da ako ne posećujemo neka novootvorena popularna turistička mesta nije neki izazov uklopiti se u budžet. Smeštaj nam je uglavnom bio do nekih 10€ za oboje, mada u par navrata i mnogo niže (čak jednom i 4). Hranili smo se nekad i u restoranu, a u gradu Hue smo u vegetarijanskom restoranu platili pirinač sa raznim povrćem i to dve prilično velike porcije, dve supice i jednu porciju rolnica sa povrćem i sos samo 1,2€. Ukupno smo ručali za te pare. Smeštaj u tom gradu nam je bio oko 10€ u nekom malom hotelu, tako da smo ovde mogli i u izlazak, da sednemo na pivo koje je samo nekih 0,35€.
Kroz Vijetnam smo se kretali autobusima i promenili mnogo mesta od severa do juga, a cena karte je bila od nekih 3,5 pa do nekih 20€ koliko smo najviše i platili, ali to samo jednom. Najveći deo budžeta nam je otišao na prevoz i smeštaj, ali svakako smo se uklopili. Detaljne cene imate u našem Ultimativnom vodiču za Vijetnam.
Nakon toga smo otišli u Singapur, stigli smo uveče, prespavali na aerodromu i u zoru nastavili dalje za Bali. Na Baliju smo za 10-13€ uspevali da nađemo smeštaj, hrana je bila prilično povoljna, naročito u varunzima (malim porodičnim restoranima), tako da smo se ručak plaćali od 1-1,5€ po osobi. Ostalo nam je ušteđevine iz Vijetnama pa smo mogli da platimo i brod do Lembongana i da platimo vozača 4 dana da nas vozi po ostrvu. Malo smo prelazili budžet, ali nismo dugo ostali pa smo se pokrpili nekako, na uštrb onog manjeg budžeta prethodinh dana.
Bali smo odabrali u Vijetnamu, iako je pre puta bila želja otići tamo, nismo znali hoćemo li i vagajući između Kambodže i njega, pobedio je on. Filipini su isto bili željena destinacija, ali s obzirom na cenu vize odlučili smo se da je ipak ostavimo za neko drugo putovanje koje neće imati ograničen budžet.
Tokom putovanja kroz Vijetnam, kada smo odabrali Bali, odlučili smo se da se vratimo nakon toga u Evropu. Preko Singapura, gde bismo ostali 2 dana trebalo je da idemo za Atinu. To je bila i na početku neka od opcija jer tako je moguće vratiti se kući. Nakon dva meseca u Aziji, vraćamo se, ali ne još kući. U Evropi će biti veći izazov preživeti sa budžetom koji imamo, jer svi znamo da je samo smeštaj toliko, a gde su hrana, prevoz, ulaznice,… Nadali smo se i lepom vremenu, pa i nastavku kupanja i u Evropi. Jeftine avio karte smo našli od Atine do Malte, pa onda do Porta i na kraju iz Faroa do Budimpešte. Svuda nam je bilo proleće, sa momentima jeseni i hladnim noćima i nigde nije bilo još pogodno za kupanje.
Ove destinacije su nam ulivale nadu da ćemo pronaći nekog od poznanika ili bar neki povoljan smeštaj. Tako smo se setili drugara koji je davno otišao za Atinu i prespavali 4 noći kod njegove žene u plesnoj školi. Hvala i Ćamiju i ženi za strunjaču. Da nam je na početku putovanja neko rekao da ćemo spavati u plesnoj školi ne bismo mu verovali, ali eto za sve postoji prvi put. Bilo je nesvakidašnje, zanimljivo i ko zna, možda nekada ponovimo nešto slično.
Nakon toga našli smo stan na fb grupi Srbi na Malti, gde je noć bila 20€ i to je najjeftinije što smo našli tamo. Da se nismo setili u poslednji čas bivšeg kolege Šojića spavali bismo verovatno svih 6 dana u onom stanu, a ovako smo prekratili pa smo druge tri noći bili kod njega i taman videli jedan drugi deo Malte. Klopali smo u super marketima, pasticerijama i spremali hranu u stanu, tako da vam je to dobra opcija ako putujete jeftino i ne želite da potrošite puno para. Da vlada Malte čita rekla bi da mrzi ovakve turiste koji ne ostave bar 50€ dnevno :D.
Dalje idemo u Porto. Nemamo smeštaj, ali imamo plan. Plan je pakleni, za kraj putovanja idemo da začinimo. Uvek nam je taj Portugal bio želja, a najviše od svega da kampujemo tamo. Prve dve noći smo preko kuma uspeli da dođemo do Pedra (njegovog drugara) kod koga smo prespavali, a s obzirom da je Pedro u tom trenutku bio u Novom Sadu prespavao je kod nas u stanu isto dve noći. Trampili smo se :).
E daaa, a šta je plan. Plan je bio iznajmiti auto, kupiti šator i putovati kroz Portugal i kampovati, tuširati se na plaži,… I naravno kad nešto isplaniraš desi se nešto ne predviđeno. Možeš da očajavaš i nerviraš se, a možeš i da promeniš plan. Vreme je, kada smo uzeli auto bilo odlično, nekih 28 stepeni i mi smo krenuli, kupili šator, vreće i uputili se ka jugu. Prvo veče smo stigli do nekog buržujskog sela na okeanu, sa lepim kućama i tu nismo želeli da razapinjemo šator. Spavali smo u kolima. Posle smo videli da su osvežili prognozu i da nas čekaju prilično smrz noći i vetroviti i hladni, ali sunčani dani. Ništa od šatora, ali ništa ni od tuširanja, bar ne na plaži. Drugi plan je bio da kombinujemo smeštaj, airbnb, booking, ali i da spavamo u kolima. Budžet smo morali malo da povećamo, ali nismo hteli previše da se ne bi izgubila poenta i da bi postojao neki izazov. Tako smo od 18 dana u Portugalu, a 14 koliko smo imali kola, prespavali 7 u autu i 2 noći kod Pedra u stanu, a ostalo u hostelima i nekim airbnb sobama. Kako nam je bilo u Portugalu i da li je moguće putovati kolima i spavati u istima možete videti na ovom linku.
Ako i sami želite da se uputite u ovakvu avanturu Portugalijom ovo je 5 stvari koje treba da znate.
Na kraju smo shvatili, da je dobro imati neki plan, zbog eventualnih ušteda, ali i kada ga imamo i desi se nešto nepredviđeno treba da se prilagođavamo i razmišljamo kako da ga najbolje moguće promenimo. Shvatili smo da ako smo mogli 3 noći u cugu da vežemo spavajući u kolima,
ako smo prespavali na aerodromu, u plesnoj školi, da možemo mnogo toga. Posle svega toga, koliko god da si zahvalan na svemu što imaš, budeš još zahvalniji i shvatiš da putovanje uopšte nije stvar novca i da se avantura ne krije u sobi hotela sa milion zvezdica. Mogu i zvezdice, ali sve u svoje vreme.
Znamo da će mnogi biti u fazonu, ma da odakle mi i 30€ (zaopravo 15, ako putuješ sam), e pa onda želimo da podelimo sa vama da smo upoznali na putovanju ljude koji su stopirali, spavali kod drugih ljudi na kauču preko couchsurfinga upoznavali razne lokalne priče i delili iskustva. Bilo je onih i koji su volontirali, snalazili se za smeštaj i hranu u zamenu za rad na farmama, u hostelima, učili decu jezik i još mnogo toga. Isto bismo vas podsetili da smo upoznali i ljude koji ne mogu da putuju, a prepreka za to im je što nisu zdravi ili imaju neki hendikep i to je najveća moguća prepreka. Neki su i to čak prevazilazili. Upoznali smo i one koji imaju i zdravlje i novca sasvim dovoljno, ali i gomilu izgovora i život im se svodi na “lako je tebi, jer ti….”. Manite se te priče i krenite u ostvarivanje svojih snova, pa ako su to putovanja, nadamo se da će vas ovaj tekst pokrenuti.
