Pokvario nam se kombi u Albaniji. Evo šta se desilo.

Na našem nedavnom proputovanju kombijem kroz BiH, Crnu Goru, Albaniju i Grčku, kombi nam se pokvario na par mesta, jednom kod Sarajeva, jednom kod Bara i treći put u Albaniji. Ko nas prati na Instagramu zna kako su dva slučaja rešena, a treći smo odlučili da ne objavljujemo kako ne bismo više baksuzirali. U Sarajevu nam je automehaničar Irhad pomogao, ispao više nego fer i dao skroz korektnu i prijateljsku cenu. Čak nas je vozio i do tramvajske stanice da odemo do centra. U Baru je bilo isto ok. U oba slučaja imali smo u ovim gradovima prijatelje i dobili preporuke. Posle tog slučaja u Baru kod Utjehe, gde smo stali da malo odremamo i zaboravili svetla da ugasimo, opet smo imali peh. Mahali smo kablovima pored puta da bi nam neko stao, jer nam je akumulator bio prazan i nakon 20-30 automobila stao je Toma iz Čačka, koji je sa porodicom bio na letovanju. Toliko se lik iscimao da nam pomogne da je to priča za sebe koju ćemo posebno objaviti. Taj slučaj iz Utjehe ima veze sa ovim u Albaniji. Sad u Albaniji je bila drugačija situacija, iako smo prošle godine bili na letovanju i znali smo da će verovatno sve proći dobro, opet nismo imali nikog ko bi nam preporučio nekog. Druga barijera je bila jezik, jer treba naći nekog ko zna engleski.

Kako je nastao kvar?

Kada smo ušli u Albaniju iz Crne Gore vozili smo prvo do Skadra, pa smo odlučili da nastavimo ka Tirani, jer je na pola puta postojao jedan parking za kampere i kamione gde može da se natoči voda, isprazni otpadna voda i prespava. Tu smo odlučili da stanemo, napunimo rezervoare sa vodom i prespavamo. Hteli smo taj dan da krenemo za Kruje, zanimljiv gradić u brdima, sa tvrđavom i starim gradom koji nam je bio na putu ka Draču. To smo hteli da posetimo i odatle nastavimo za Drač i Golem gde bismo prespavali to veče. Tako smo mislili, ali po ko zna koji put smo shvatili da to što planiraš na putu zna da se promeni onako kako je najbolje za tebe. Ispalo je da je tako i najbolje, jer sada imamo još jedno iskustvo. Koje iskustvo, videćete uskoro.

Popakovali smo se, startovali motor i krenuli. Nakon par stotina metara nakon što smo sa glavnog puta krenuli ka brdu upalila se lampica za akumulator. Pogledali smo se i pomislili kako smo nakon onog peha u Crnoj Gori trebali da kupimo rezervni akumulator. Šta je, tu je, konstatovali smo da ne smemo uzbrdo jer ako nam se ugasi kombi u problemu smo. Ako odemo u Kruje, parkiramo se da obiđemo, pitanje hoćemo li uspeti opet da startujemo motor. Odlučili smo da se vratimo na glavni put i stanemo ispred nekog servisa. Tu ćemo probati da ugasimo kombi, pa ako ne budemo mogli da ga startujemo neko će nam pomoći. Ispostavilo se da kad smo stali kod servisa, pored ima i prodavnica auto delova gde ima akumulatora. Ovo je idealno mesto, da ako nešto nije u redu dobićemo pomoć. Ugasili smo motor i nismo uspeli da ga startujemo naravno. Čitajući po netu, shvatili smo da lampica može da gori iz nekoliko razloga. Pored problema sa alternatorom, tu je i loš akumulator, ali i mogućnost da su samo spale klemne. Ako klemne nisu dobro zategnute nakon drndanja po rupama mogu da spadnu. Kako smo sišli sa glavnog puta i krenuli za Kruje krenule su rupe. Pomislili smo da je to u pitanju. Kada sam otvorio haubu, video sam da crvena žica nije baš dobro pozicionirana na akumulatoru, i samo što nije spala, malo joj je ostalo. Inače taj deo akumulatora je prilično nepristupačan na Citroen Jumperu i jedva dođoh do njega.

Pričvrstio sam ga nekako, uz pomoć čoveka koji je radio u toj prodavnici auto delova, a koji mi je doneo držač za gedoru sa boljim uglom od moje. Sve paše, sad je vreme da se proba. Neće. Zavergla, ali ništa. Ovo je onaj deo kada si u stranoj zemlji, ne razumeš jezik, a ni oni ni jedan osim njihovog i treba da se sporazumeš. Rukama i nogama, mimikom, google translate aplikacijom, teško. Tada shvatiš da ti jezik nekada može biti baš barijera, a nekada da ti je nebitan. Servis ispred kog smo stali je automehaničarski, a nama je trebao električar. Čovek iz prodavnice delova je otišao da telefonira. Pozvao je komšiju.

Kako se dalje razvijala situacija?

Verovatno će neki pomisliti da je sada krenula loše da se razvija situacija i da se desilo nešto strašno. Ne dozvolite da mediji kreiraju sliku za vas, uradite to sami na osnovu ličnog iskustva.

Dok smo čekali komšiju, čovek iz radnje je pogledao tablice i tek onda konstatovao da smo iz Srbije. Prijatno se iznenadio i bilo mu je drago, a prisetio se kako je jednom u Beogradu pio dobru domaću rakiju. Ponudili smo ga da proba rakiju koju smo mi imali. Prihvatio je. Sipao je iz čašice na dlan, pomirisao, protrljao i kad je konstatovao da je dobro mirisala i imala dobru teksturu, ili šta već da je testirao, popio je na eks. Dobra je, svidela mu se.

Stigao je i komšija, u rukama je nosio kablove. Čovek iz prodavnice je doneo nov akumulator, povezali smo kablovima novi i naš akumulator i on je startovao motor. Uspeo je, krenuo je da radi, ali lampica je i dalje svetlela. Komšija je pretpostavio da je moguće da je alternator i da je za to najbolje da odemo kod električara. Onda je uzeo i skinuo crnu klemnu dok je motor radio kako bi bio siguran u svoju konstataciju. Motor se ugasio, a on je onda bio sasvim siguran da je alternator. Rekao je na italijanskom da dinamo nije u redu. To je jedini jedzik koji je znao, a mi smo ga znali taman toliko da ne ostanemo gladni u Italiji, da se javimo i budemo ljubazni. Izguglali smo cenu alternatora i nadali se da nije to u pitanju, jer smo bili tanki sa kešom u tom trenutku. Sada je pokušao da vrati klemnu i ponovo upali, ali bezuspešno. Konstatovao je kako je to problem jer je Citroen, kako Mercedes nikad ne bi imao problem i kako je Mercedes najbolji. Kada dođete u Albaniju shvatićete da je većina automobila ove marke. Servis kod kog smo stajali je inače bio pun Mercedesa. Otišao je komša po svoj auto, nije bio mercedes, razočarali smo se kad je stigao sa VW polom. Šalimo se naravno, ali nakon hvale Mercedesa očekivali smo njega. Povezao je na njegov akumulator i opet ništa. Nije uspeo da upali. Konstatovao je tada kako mora kod električara, to je najbolja opcija, a eto baš na 400 metara je jedan, najbolji u kraju. Džabe, šlepanje sajlom je zabranjeno, oni se boje od policije, a jedino kako možemo stići je sa šlep službom. Barem da nije skidao onu klemnu konstatovali smo, ali šta je tu je, opet je tako moralo biti.

Ako više preferirate da putujete avionom, avio karte možete naći ispod

Šta smo onda radili?

Ono što savetujemo svim našim prijateljima i poznanicima jeste da pre puta uplate, kod neke osiguravajuće kuće ili specijalizovane firme, pomoć na putu. Ne treba razmišljati o problemu kada on nastane. Čak i majstori uglavnom ne nose sav alat i rezervne delove na put već i oni uplate pomoć na putu. Kod Sarajeva i kod Bara kvar je bio takav da smo mogli voziti par kilometara do majstora, pa nismo koristili pomoć na putu, ali u ovom slučaju nismo mogli dalje i krenuli da razmatramo opciju da zovemo pomoć na putu i da pošalju nekog da nas odšlepa.
Oni su se odmah ponudili da pozovu sa svog broja, da mi ne trošimo u roming, nekog od lokalnih šlep službi. Zaista su bili dobri i srdačni, želeli su da pomognu maksimalno, bez da išta naplate, ali nepoznavanje jezika i nerazumevanje dovelo je do toga da se zamalo uvrede što mi insistiramo da zovemo nekog i što ćemo mi trošiti svoj telefon. Prvo nam je trebalo vremena da im se zahvalimo i da shvate da smo mi u Balkan zoni i da nema rominga, a onda da im objasnimo kako funkcioniše pomoć na putu. Radio je Google Translate, usijao se. Albansku sim karticu još nismo kupili pa je radio roming u balkan zoni – ovde možete pročitati kako on funkcioniše.

– Mi zovemo pomoć na putu, to je neki vid osiguranja i oni nam šalju nekog da nas šlepa. Mi to platimo jednom godišnje za slučaj da se desi kvar. – Pokušali smo da objasnimo.

– Vi zovete nekog u Srbiju da vam pošalje nekog da vas šlepa?

– Da! – Srećni smo što su shvatili.

– Oni šalju nekog iz Srbije? Pa to će potrajati. Čekaj ja ću zvati nekog ovde iz Tirane, to je na 30km, brže će.

– Uh. Ne. – Ajmo sada ispočetka. – Mi zovemo našu osiguravajuću kuću kojoj plaćamo pomoć na putu i koja, ako se nešto desi, nama šalje pomoć bilo gde u Evropi.

– Albanija nije u Evropi. – Odmah je prekinuo, prevedeni ostatak nije ni čitao.

– Uh kud pomenusmo Evropu – Geografski jeste, ali nije u EU kao ni Srbija što nije. Mi smo Balkan zona, oni pomažu kada smo u državama Balkana i ponekim u Evropi.

– Aha. – Malo u neverici pravili su se da razumeju. Njih trojica, komšija, prodavac iz radnje i momak iz servisa, stajali su i pokušavali da pomognu i dešifruju šta google translate izbacuje.

– Mi plaćamo jednom godišnje osiguravajućoj kući, a oni ako se nešto desi bilo gde na putu zovu svoje saradnike koji rade šlepanje. Ako se nešto desi ovde recimo, mi nazovemo njih, oni zovu nekog iz Tirane koja je na 30km, izdaju mu nalog i ovaj dođe, odvede nas do najbližeg majstora koji može da nas primi. Majstor nam naplati popravku, a šlep služba nam ne naplati ništa, jer njima plati naša osiguravajuća kuća.

– Aha. – Kao im je jasno, ali onda crv sumnje – Ali to ti ne važi u Albaniji, to ovde ne postoji. Ovde su sve privatne firme koje rade šlepanje i svi rade za keš. Svejedno ti je ko će doći, svi će da ti naplate.

Ivana je već uveliko napustila konverzaciju i otišla da pozove pomoć na putu kako bismo što pre bili kod majstora, rešili kvar i nastavili sa putovanjem. Ja sam stajao i pokušavao da im objasnim kako to sve funkcioniše. Oni su razumeli, ali nisu verovali da to može tako. Predložio sam im da sačekaju šlep službu i ovaj im objasni, ali su imali svoja posla. Prodavac ode na radno mesto, majstor u servis, a komšija nas pozva da pređemo preko puta kod njegovog brata u restoran, popijemo nešto na njegov račun i uz internet sačekamo šlep službu. Zahvalili smo se, nismo znali koliko će trebati vremena šlep službi, pa smo odlučili da ostanemo u kombiju. Taman da završimo nešto za posao dok ne stigne.

Odvojili su više od sat vremena od svog života i obaveza da pomognu nekim strancima da reše kvar i nastave put. Znamo da se mnogi pribojavaju da idu u Albaniju na letovanje, a jedan od strahova im je i kvar auta na putu i da će im se nešto ružno desiti ako stanu u nekoj nedođiji. Mi smatramo da svako treba da se reši svojih strahova i uverenja stvorenih na osnovu medija i da kreira svoja iskustva, ali ako čovek jednostavno ne može protiv toga onda ne treba ništa na silu, protiv sebe.

Oni su se razišli na svoje obaveze, dali su sve od sebe, a na nama je da sačekamo pomoć na putu.

Bilo da morate hitno da potražite smeštaj ili da ga rezrvišete pre puta to možete ovde

Kako je proteklo šlepanje?

Čekali smo neko vreme da se javi čovek koji treba da nas šlepa i molili se da zna barem malo engleski. Javio se nakon više od sat vremena da kreće i da mu preko whatsappa pošaljemo lokaciju. On je takođe sa nama podelio svoju lokaciju da vidimo odakle kreće i da možemo da pratimo gde se nalazi u svakom trenutku.

Stigao je nasmejani, krupniji čovek, znao je engleski sasvim dobro. Baš zbog mogućnosti da neko neće znati engleski ili da mi ne znamo isti, poslali su iz osiguravajuće kuće broj od čoveka koji je koordinator za pomoć na putu u Albaniji i koji je znao i srpski i albanski. Carski gest, koji nam je značio, ali sve u svemu uspeli samo da se dogovorimo oko svega sa vozačem.

Namestili smo kombi za utovar, spustio je rampu, sajlu i očas posla ga je podigao na svoj mercedes kamion. Čiča iz prodavnice je virkao i zagledao, smešio se i pokazivao palac gore. Bio je zadovoljan što je uspelo penjanje kombija na leđa kamiona i što idemo da rešimo kvar. Momak iz servisa je bio u poslu, ali povremeno je izvirivao iza nekog auta da vidi kako napreduje.

Krenuli smo ka Tirani. Tako je odlučio vozač iz šlep službe, jer ima više majstora, jeftiniji su, a veća verovatnoća da će brzo rešiti kvar i lako naći deo. Pozvao je nekog ko je rekao da može odmah da nas ubaci čim stignemo. Već je i on prihvatio da je to alternator. Objasnio nam je kako je imao nekoliko šlepanja u poslednje vreme ljudi iz Srbije i svi su imali problem sa alternatorom. Mi smo se ipak nadali da je nešto jeftinije, ali šta je tu je, putovanje mora da se nastavi.

Čim je obavio razgovor i bio siguran gde vozi kombi, stao je na pumpu da kupi vodu. Bilo je baš toplo taj dan, preko 35 stepeni. Pitao nas je da li nam nešto treba, ali kako smo imali sve rekli smo da ne treba.

Vratio se sa 4 vode od pola litre, dve za njega jer je bio mnogo žedan i po jednu za nas, kako reče, da probamo nešto iz njegove države. Zamislite, ovo se posle dešavalo više puta kroz Albaniju. Možda smo prizvali dobru karmu sa tim što smo počastili čika prodavca auto delova sa rakijicom.

Ćaskali smo usput, objašnjavao nam je šta je šta od građevina, a i pričali smo o našem prošlogodišnjem putu u Albaniju. Konačno nam je laknulo što sa nekim možemo da se sporazumemo.

Najveći izazov tog dana i mi pred njim. Servis.

Stigli smo u uzanu ulicu, prepunu kola, na 1,5km od centra Tirane. Servis je bio pored neke pijace. Jedna traka u svakom smeru, ovde je trebalo spustiti kombi i ugurati ga u servis. U najavi već zakrčenje saobraćaja, sva sreća pa su navikli na to ovde i imaju koliko toliko strpljenja. Samo je trebalo dobiti prostora nazad da se kombi spusti i prostora kod servisa sa leve strane da ga uguramo. Odmah su, kako je kombi bio na točkovima pritrčali neki čovek i momak u pomoć da poguraju. Za minut je kombi bio u servisu, a dva majstora, od kojih jedan vlasnik, su nakon što su ga ugurali otišli da završe auto na kome su radili. Bili su pri kraju, pa nije u redu da mušterija čeka. Čekali smo svega 5 minuta i već su se ujedinili oko našeg problema. Eh ti problemi, shvatiš vremenom da lepota života nije u životu bez problema, nego u rešavanju istih.

Mlađi majstor je znao engleski, dok stariji-vlasnik nije. Gledali su, pokušavali da ga upale na drugi akumulator, gledali kako puni, kontrolisali sa raznom aparaturom i pokušavali da konstatuju kvar. Stariji je držao malu limenku piva i sa filozofskim upitnim pogledom razmišljao. Pored je bilo još par praznih limenki koje su mu pomogle tog dana da ustanovi kvarove. To nam nije ulivalo poverenje, ali mlađi je bio dobar, na sokiću, pa je otklonio sumnju. Jedino ako u tom soku nije bilo vodke ili skenderbega, onda bi već bilo nategnuto kako će ustanoviti kvar. Gledali su, većali i na kraju konstatovali da je alternator. Rekli su nam da će trebati vremena da ga repariraju i nada se da će uspeti, jer to će biti jeftinije nego da menjaju i stavljaju novi. Sve u svemu dobili smo obećanje da će završiti tog dana. Tada je već bilo podne i mi smo nekako bili spremni da ostanemo i dva dana u Tirani i sačekamo da se reši kvar.

Sada, kada su konstatovali kvar i da će to biti minimum 100€, sa potencijalom da bude i 300 rekli su nam da možemo da idemo, prošetamo, ručamo, popijemo kafu, da se ne smaramo tu u servisu, ali ako ne želimo možemo da ostanemo i tamo. Odlučili smo da im ne stojimo nad glavom. Idemo dalje, u ulici ima nekoliko finih kafića, pa ćemo sesti na kafu.

Posle nekog vremena rada, sat otprilike, odlučio sam da napravim pauzu i odem da proverim kako napreduje posao u servisu, vidim da li znaju cenu i ostavim svoj broj telefona za svaki slučaj da mogu da pozovu ako nešto zatreba. Glavni je otišao negde, po neki deo, a mlađi je stavio akumulator na punjenje i tamo nešto drugo radio. Vratio sam se kod Ivane, posedeli smo još nekih sat vremena i odlučili da opet zajedno odemo do servisa. Mlađi je stajao na izlazu iz radionice, gledao je niz ulicu i kao da je iščekivao nekog. Kada nas je ugledao objasnio nam je da je ovaj glavni otišao da popravi alternator i da to rešava negde drugde, pa ga očekuje svakog trenutka, ali da ima moj broj i zvaće me kad se nešto reši.

Opet smo otišli negde da ubijemo vreme. Trebala nam je sim kartica sa nekim dobrim internetom pa smo odlučili da odemo da potražimo prodajno mesto nekog operatera mobilne telefonije. Šetali i razgledali, čekali da prođe bar sat i po da se vratimo nazad.

Kako je napredovalo rešenje našeg problema u servisu nismo još znali i odlučili smo da krenemo polako nazad. Odužilo se, bilo je već neki pola 5 kada smo krenuli znatiželjni kakav je ishod. Kada smo stigli momak šegrt ili kakva već da mu je bila funkcija je stajao tamo gde smo ga ostavili, iščekivao, ali sa njim je sad bio i neki drugi lik koji je u međuvremenu doterao svoju mečku e klase, staru otprilike kao i naš Citroen Jumper, nekih 18 godina i više. Nismo skontali da li je čekao da mu poprave nešto ili je samo tu došao da ubije vreme i malo popriča sa njim. Čekali smo svi gazdu da dođe i donese repariran deo i saznamo ishod. Sada smo seli tamo gde su nam prvobitno ponudili i čekali. Malo ćaskali, malo razgledali po servisu i odjednom se začu kako neki motorić ulazi u dvorište. Stigao je dugo iščekivani čovek, tačnije stiglo je ono što čovek nosi. Osmehnuo se i na pitanje da li su uspeli, rekao je da će videti tek kad ga vrati nazad.

Zavukao se ispod kombija i krenulo je novo čekanje. Sada smo barem imali neku nadu da će to brzo da se sazna. Izašao je u jednom trenutku i shvatio da nema piva, pa je momku sa mečkom dao pare i zamolio da pređe preko u radnju, kupi njemu pivo i nama svima po neki sok, što mi naravno nismo razumeli sve dok ovaj nije došao nazad i dao nam po limenku nekog ledenog čaja. Zaista lep gest, nismo ga očekivali, ali evo u jednom danu i pomoć oko akumulatora od strane troje ljudi i kupovina vode čoveka koji nas je šlepao, a i sad ovaj sok. To je izgleda neko pravilo, ako si u nevolji, a ja sam u prilici da pomognem pomoći ću, ako idem sebi da kupim nešto da pojedem ili popijem ponudiću i tebi. Da ne govorim da su se njih trojica tog dana uhvatili za kutiju cigara i svaki je okrenuo prvo ka meni da ponudi. E to vam je Albanija, ljudi i Albanci o kojima sam slušao od svojih drugara sa Work and Travel programa po Americi, to nisu oni ekstremisti i oni puni mržnje. Dobrih ljudi svuda ima i kad ideš otvorenog srca na takve nailaziš, kad ideš u strahu, sa gardom i mržnjom verovatno i oni drugi isplivaju. Zato nemojte svoj stav formirati na osnovu medija, već na osnovu vlastitog iskustva, ali prvo treba sa sobom da raščistite ko ste i kakvi ste i sa kakvim iskrenim očekivanjima idete.

Ako vas iznenadi kvar i ne može da se reši par dana, naš savet je da iznajmite drugo vozilo i obiđete neke od lokaliteta u blizini.

Ovde možete pronaći vozilo

Ovde možete pronaći ulaznice za muzeje i lokalitete

Tako smo polako prekratili vreme uz ledeni čaj, a vlasnik servisa je zgužvao praznu limenku, bacio u smeće i otišao po akumulator koji se punio u drugom delu radionice. Ozbiljan izraz lica kao da radi na najvažnijoj stvari i svideo nam se taj pristup. Nakon što su stavili akumulator pomoćnik, koji je tada već oprao zamazane ruke, je otišao u kabinu da proba. Iz prve je upalio, zvuk olakšanja na licima svih prisutnih. Zatim su doneli uređaj, izmerili kako se puni i tad je onu ozbiljnost zamenio osmeh.

– Evo ga, rešeno je. – Rekao je sa par engleskih reči koje je znao ili je negde usput naučio da bi saopštio dobre vesti.

Sad je krenulo micanje kola po radionici da bi napravili mesta da mi izađemo, a ja sam se dohvatio za novčanik da bi rešili i taj deo sa plaćanjem.

– Koliko smo dužni? – pitao sam.

– Nije morao novi, popravili smo ovaj, ovo su sve delovi koje smo povadili i zamenili, tako da je ukupno 150€. – rekao je.

Taman onoliko koliko sam i mislio da će biti, obistinilo se i treći put. Ajde neka to sad bude i poslednji kvar na putovanju i nakon trećeg peha da ih ne bude više. Molićemo se, tu je i ikona, a i putnička molitva, ali i pomoć na putu.
Ivana je skoknula u međuvremenu do radnje po pivo i sokove da i mi njih počastimo i zahvalimo što su u jednom danu uspeli i što možemo nastaviti put dalje.

Eto tako je rešen kvar u Albaniji, posle smo se raspitali oko cene u Srbiji i ona bi varirala, a na kraju bila tu negde. Naš savet je da na put ne idete nekog osiguranja koje će vam u slučaju kvara pomoći i umanjiti troškove.