Da li Pakistan bezbedna država za putnike?
Pakistan je definitivno jedna od najčešće medijski satanizovanih država. Ako uzmete u obzir da slična propaganda u zapadnom svetu važi i za Srbiju onda vam može biti jasno, da je kao i za sve i za Pakistan priča prepumpana. Nažalost mnogi veruju televiziji i medijima, pa su tako tapacirani predrasudama i žive tuđa mišljenja. Za Pakistan se odmah povezuje terorizam, rat i loš nivo bezbednosti, a malo ko pomisli na dolinu Hunza, na Himalaje, planinarenje, istoriju i zanimljivu prirodu i gostoljubive ljude. U ovom tekstu prenećemo vam neka naša iskustva iz Pakistana i ovo će više biti putopisni tekst nego vodič za Pakistan. Vodič ćemo spremiti u nakom narednom tekstu.
Nećemo opisivati celo putovanje kroz Pakistan, to ćemo u jednom zasebnom tekstu gde ćemo preporučiti šta da obiđete, koliko gde da se zadržite i šta da preskočite, a sada ćemo podeliti neke situacije sa ljudima na osnovu kojih možete zaključiti da li Pakistan bezbedan ili nije.
Ono što preporučujemo pre posete Pakistanu da obezbedite internet i da ga tamo imate za svaki slučaj zbog sporazumevanja, jer nećete uvek naći nekog ko zna engleski. S obzirom da za mnoge kartice treba da ostavite kopiju pasoša i otisak prsta, onda je najbolje uzeti ESIM i izbeći komplikovane i nebezbedne procedure.
Putovati kroz Pakistan tokom Ramazana
Stigli smo u Islamabad rano ujutru. Jedina opcija koju smo tada uspeli da nađemo jeste taksi, sa kojim smo pregovarali neko vreme oko cene i kojom rutom da nas vozi. Prvi utisak i nije bio nešto, ali sveto pravilo glasi da nikada ne donosiš sud o nekoj državi na osnovu prevoza od aerodroma do grada. Stigli smo u smeštaj, takođe nije bio neki utisak. Onda smo shvatili da su tog dana neki protesti i da su svi nešto nakrivo nasađeni. Pored toga krenuo je i Ramazan i to ne bi ni trebalo da se dešava, ali bili su mirni protesti. Bili smo smešteni u nekoj kući koju smo našli na netu, spolja modernu, unutra prilično zapuštena. Rešetke na prozoru, kao u zatvoru, ograda opasana bodljikavom žicom. Prvi utisak je da bi bežao kući. Ipak smo izašli na ulici i krenuli su i osmesi, zapitkivanja, priče i tako smo se smekšali. Ljudi su ljubopitljivi, žele da naprave fotografiju, snimak i da te dodirnu. Tako se nastavilo naredna dva dana u Islamabadu. Ramazan nam je bio dodatni izazov, a opet i olakšanje. Zbog njihovog praznika i posta retko gde si mogao naći hranu sve do zalaska sunca. Sva sreća pa smo iz Omana poneli urme koje nam je Valid spakovao, kao i bademe i oni su naš držali sitim u prvom delu dana, dok ne nađemo nešto. Kakvo nam je iskustvo bilo sa ljudima u Omanu možete pročitati u linkovanom tekstu. Tih dana u Islamabadu smo shvatili da su ljudi, naročito tokom Ramazana blagi, divni, hoće da pomognu, mada su svakako takvi. Našli smo neki restoran brze hrane koji je radio, ali nisi mogao jesti unutra. Jedino si mogao da pokupiš nešto i jedeš u smeštaju. Smeštaj nam je bio daleko od tog mesta, ali jedan čovek nas je ugledao sa kesama iz tog restorana i pozvao nas da priđemo. Pokazao nam je jedno malo zaklonjeno mesto gde možemo jesti. Zahvalili smo i pitali da li je to u redu za njih, s obzirom da im je post. Rekao je da deca i bolesni ne poste, a i da imaju razumevanja za turiste iako ih nema puno. Kako nas ne bi videli svi prolaznici seli smo na neki ivičnjak. Nismo ni stigli da izvadimo hranu iz kese ugledali smo ga kako donosi stolice da možemo da sednemo, a kad smo seli stigao je i sto. Napravio nam je totalni ugođaj i želeo je da se osećamo lepo u njegovoj zemlji.
Drugi čovek nas je sreo kod nekog spomenika gde nas je saletelo nekih 20 pakistanaca da se fotografišu sa nama. Izvukao nas je malo od gužve jer je već postalo pomalo naporno. Pakistanski turisti dolaze u vreme praznika u Islamabad iz manjih mesta i neki od njih vide prvi put u životu nekog turistu, pa žele to da zabeleže svojim telefonom. Popričali smo sa njim, inače IT inženjer na dobroj poziciji, koji čak ima i ličnog vozača. Predložio je da nas odveze do kvarta gde može da se nađe i restoran koji radi preko dana. Mi smo putovali inače sa drugarom Igorom iz Gradiške koji voli da stopira i takve avanture. Da smo bili sami pitanje da li bismo ušli sa IT stručnjakom u auto, iako smo se pre toga opušteno vozikali po Omanu, opet i nama su malo radile predrasude po pitanju Pakistana. Odvezao nas je do tamo, usput smo pričali o životu u Pakistanu i objasnio nam je da bude posebno oprezni i čuvamo vrednosti kada nas okruži grupa koja želi da se fotografiše. To će se desiti retko za vreme Ramazana, ali jednostavno Pakistan ima preko 200 miliona stanovnika i nisu svi vernici.
Stalne provere na severu Pakistana
Bezbednost u Pakistanu ide do te mere da na severu Pakistana svaki okrug ima svoj punkt za proveru. Ovde će vam tražiti na uvid pasoš i kopiju vize, a možda i original na uvid. Spremite 20ak kopija vize i pasoša. Negde vas upisuju ručno u kućicama bez struje uperujući baterijsku lampu u dokument pa u papir, negde samo uslikaju vizu i vrate, a negde zadrže kopije. Kako su nam objasnili ovo rade zbog bezbednosti turista koji u ovu regiju najčešće dolaze zbog planinarenja, pa ako se desi da se neko izgubi da znaju u kojoj regiji je poslednji put viđen. Pored toga tako se bore i sa terorističkim grupama i centrima za obuku. Kažu da se uspešno bore sa tim, a spram 18 dana, koliko smo ukupno proveli u Pakistanu rekli bi da nisu slagali.
Problemi u Pakistanu
Mnogi više vole da čitaju o problemima, pa hajde da razbijemo tekst i malo govorimo o njima, pre nego što se vratimo na lepe stvari. Pored lepih bilo je i čupavih situacija, a jedna od njih je prevoz. Kada smo se uputili na sever Pakistana autobusom. Da ne bismo prepričavali najbolje je da pogledate ovaj video o tome. U ovom video su kadrovi odlaska na sever busom i povratka autom čisto kako biste videli put. Ako govorimo o bezbednosti, najproblematičnija je ova bezbednost, u saobraćaju. Voze jako ludo, kada se uputite na sever putevi su prilično loši i veoma opasni.
Pakistanci su muslimani, žive religiju, pa gledajte da poštujete pravila, naročito ako posećujete verska mesta. Ono što smo još očekivali jeste puno burki i skroz pokrivenih žena. Mnoge smo viđali sa hidžabom, samo sa maramama i pokrivenom kosom, ali i bez istih. Opšti utisak nam je da smo na ulicama viđali mnogo više muškaraca nego žena. Pakistanci će vas neretko pitati da li ste muslimani što ne treba da vas uplaši. Mi smo im objasnili da je u Srbiji najzastupljenije Hrišćanstvo, odnosno Pravoslavlje. Onda su sledeća pitanja, da se malo interesuju i za vašu religiju i da li ste vernici. Kako smo čuli od jedinog drugara koji je radio sa njima, jedino što ne vole je kada je neko ateista, ali i to je opet relativna stvar i pitanje ko mu je to rekao.
Ako pričamo o problemima sa prevozom evo još par. Ono što je u svemu tome dobro jeste i to što se na kraju završilo sve ok.
Kada smo nakon te ludačke vožnje busom stigli na sever Pakistana, tamo je najbolja opcija bila da iznajmimo auto sa vozačem kako bismo obišli sve što je zanimljivo. To smo dogovorili sa vlasnikom prvog smeštaja u kom smo bili. Rekao je cenu, dogovorili smo se za broj dana i ostalo sve je trebalo da platimo vozaču. Vozač i on se posle dogovaraju. Prvi problem sa vozačem je bio taj kada smo trebali da idemo na sever na granicu sa Kinom, na mesto gde se nalazi granični prelaz na najvećoj nadmorskoj visini, čak 4693m, a u pitanju je Khunjerab pass. Prelaz je zatvoren za vreme korone i do aprila te 2022. kada smo mi bili nije otvaran. Put je asfaltiran, prohodan i dogovor je bio da nas vozi sa Tojotom Korolom, da bi se ispostavilo posle da u mestu Sost mora da nas ostavi i odatle da doplatimo da nas voze džipovima. Kada smo dogovarali plan to je bio dogovor, sada odjednom promena plana i čuđenje kao da ga to nikada nismo ni pitali. S obzirom da smo se tako organizovali i da je prvi sledeći polazak imao jedno mesto otišao je Igor, a mi smo odlučili da nećemo. I u ovoj situaciji smo se uverili u gostoprimstvo ljudi, a o tome pišemo ispod.
Nakon što smo, par dana posle, završili turu u Karimabadu isti taj vozač nas je ostavio na autobuskoj stanici gde smo hteli da idemo za Skardu. Stali smo da se raskusuramo i hteo je da naplati dan više. Iako smo završili 3-4 sata pre dogovorenog roka i bili spremni da ga častimo on je insistirao da platimo dan više. Zvali smo i vlasnika smeštaja ali se on nije javljao. Lokalno stanovništvo je videlo da je neki problem i u roku od 2 minuta skupilo je 50 ljudi. Interesovali su se šta se dešava ali nisu razumeli, sve dok nije došao jedan koji dobro zna engleski. Mi smo mislili da će sada da nas biju i da je neki problem, pa smo krenuli da razmatramo i da mu platimo više, koliko traži iako nije u pravu.
Još jedan dokaz kakvi su Pakistanci
Momak koji priča engleski je shvatio da vozač hoće da nam naplati više i vidno uzrujan zbog toga prepričao je nekolicini Pakistanaca koji su se nalazili u grupi. Ovi su krenuli odjednom da se deru na njega i kritikuju ga. Momak je prevodio, a sve u svemu izgrdili su ga što je hteo da naplati više i objasnili da to ne sme da radi, naročito ne za vreme Ramazana. Mislim da nam se svako od njih izvinuo barem po jednom. Kada se rešila situacija i kada smo krenuli na bus jedan se ponudio da nas poveze autom po ceni nešto malo većoj od cene busa, ali kako smo bili poučeni iskustvom sa busevima u dolasku pristali smo.
Takva situacija je bila i u Sostu. Prišao nam je jedan momak od 30 godina po slobodnoj proceni, plav sa plavim očima. Uopšte nam nije ličio na Pakistanca, isprva smo mislili da je turista i da se i on iznervirao zbog prevoza džipom. Posle smo počeli da primećujemo još sličnih ljudi i shvatili da u dolini Hunza ima totalno drugačijih Pakistanaca. On je ponudio da nam pokaže svoje selo, pokaže kuću, okruženje i da provedemo par sati kao njegovi gosti. Oni se pomalo bave i turizmom pa ugoste sa vremena na vreme nekog turistu koji želi da iskusti život lokalnog stanovništva. On nas je proveo po selu, pokazao kako se snabdevaju vodom, kako se bave poljoprivredom, a onda nas odveo u kuću gde smo se upoznali sa njegovom porodicom i gde su nam izneli suve kajsije, sušene na suncu, čaj i neke keksiće. Iako oni ne jedu i ne piju ništa zbog posta do zalaska sunca, kako kaže greh mu je da ne ugosti turiste koji su druge veroispovesti. Proveli smo prijatnih par sati u jednoj neočekivanoj atmosferi u to je učvrstilo naš odnos sa ovim narodom.
Nakon dolaska u Skardu to se samo nastavilo. Stopirali smo, ljudi su nas vozili, pozdravljali na ulici, fotografisali se, zvali kod sebe u kuću da počaste domaćim proizvodima, maksimalno izlazili u susret. Imali smo situaciju da nam je jednom stala i specijalna policija koja nas je vozila od jezera Šangrila do Skardua, više od 15 kilometara. Možete ispod videti i fotku. Da ne nabrajamo baš sve situacije, biće vam jasno iz ovog dosadašnjeg teksta da je Pakistan zemlja dobrih ljudi i surove i zanimljive prirode.
Ljudi u Pakistanu
Kao što ste već mogli da shvatite ljudi su prilično srdačni, topli, nasmejani i vole da komuniciraju. Ovo su fotke nekih od ljudi koje smo sreli. Za ovu baku su nam rekli da ima preko 100 godina.
