Šri Lanka – Nasmejana Džungla 2. deo
Slon na putuuuuu!
Ko nije pročitao prethodni deo može ovde. Vozimo se tako nazad ka Dambuli, nakon neverovatnog dana, jednog od onih ispunjenih dana kada uradite toliko toga da imate utisak kao da je trajao tri dana. Vozimo se i odjednom čujemo vozača kako sa pomalo nemirnim glasom saopštava da je slon poret puta. Slon je stajao tik uz put i bio okupiran svojom večerom sa obližnjeg drveta, pa nas nije ni primetio. Sva sreća da nije, jer zna da bude prilično nezgodan. To smo saznali kada smo zamolili vozača da stane da fotografišemo slona i snimimo, a možda i pomazimo. On je bio van sebe i preneo nam svoja loša iskustva i šta sve slon može da uradi i autu i putnicima. Slon ili dobro pamti kada su ih ljudi lovili pa se sveti ili zbog nečeg drugog ume da bude nezgodan. Uspeli smo da ga slikamo i snimimo kroz prozor kombija i prvog i druga dva slona koja smo videli na putu ka smeštaju. Takođe smo videli i krdo slonova na jednoj livadi na nekih 100 metara od puta. Stvarno je impresivan osećaj videti ovu grdosiju od životinje u prirodnom staništu. Veliki naklon i poštovanje za slona.
Stigli smo konačno nazad u Dambulu. Našem drugaru iz ekipe je bio rođendan i onda smo otišli u lokalni restorančić na večeru. Beše super hrana. Jeli smo kotu, a to je jedno od jela koje preporučujemo da obavezno probate ako se uputite na Šri Lanku. Restoran je sa desne strane marketa „Food City“ a imena se ne sećamo. Prethodno veče smo jeli u restoranu Mango Mango koji je sa leve strane marketa, cene su malo veće nego u ovom desnom ali isto sasvim pristupačne i solidna je hrana.
Nakon večere smo seli u tuk tuk i odvezli se do smeštaja.
Put za Kendi
Ujutru nas je naš domaćin iz smeštaja odvezao na stanicu. Bus je već bio tamo i spremao se da krene. Jedan od onih lokalnih, crvenih buseva koji, čini se, gaze putevima Šri Lanke već decenijama. Ušli smo, prtljag smestili odmah na ulazu pored vozača u deo predviđen za to. Na Šri Lanki, ko ne zna, se vozi suprotnom stranom u odnosu na našu, a vozač je sa desne strane. Seli smo odmah u prvi red na kožna sedišta presvučena nekom providnom plastikom koja je tu ili da produži vek sedišta ili zbog boljeg osećaja vlažnosti vazduha i vrućine na Šri Lanki.
Ovako izgleda deo gde se odlaže prtljag
Bosonogi vozač je startovao ljutu mašinu i uz neizbežnu sirenu krenuo u trosatni slalom do Kendy-a obilazeći manja i slabija vozila. Vožnja kroz džunglu i za nešto manje od tri sata bili smo u gradu od 125.000 stanovnika u džungli autobusa, tuk tukova, kola. Za razliku od Dambule u kojoj ima 5 puta manje stanovnika ovde se zaista oseti gužva, izduvni gasovi i buka. Ako ste planirali da nađete neki mir u Kendiju, to možete u hramu u kom se veruje da se čuva Budin zub ili negde pored jezera gde nema saobraćajne gužve.
Hram Budin zub
Došli smo u smeštaj, koji smo prethodnog dana rezervisali preko bookinga. Ako nekog interesuje Kandy City Rooms & Hostel je u pitanju i tamo pored klasičnih hostelskih spavaonica, možete naći dvokrevetne sobe sa kupatilom. Jedina mana je prozor koji je jako loš zvučni izolator, a buka u okolnim ulicama zna da bude prilično glasna. Ako vam smeta, nosite čepove za uši. Nakon što smo odneli stvari u sobu, spustili smo se na recepciju i dogovorili se za vozača koji će nas taj dan voziti do Pinnawala-e da vidimo sirotište slonova i do fabrike čaja. S obzirom da je već prošlo podne, nismo želeli da se kombinujemo autobusima i vozovima, jer bi nam to oduzelo puno vremena.
Po nekim građevinama u Kendiju oseti se uticaj evropljana
Katolična crkva iz dvorišta hrama Budin zub
Izlet u fabriku čaja i sirotište slonova
Vozač je došao za 15ak minuta. Chami Kumara, a ako vam treba možete ga naći na ovoj fb stranici i obavezno ga pozdravite. Do Pinavale treba više od sat vremena iz Kendija, pa naš plan da stignemo na hranjenje slonova koje traje od 13:15-13:45 i posle na kupanje od 14:00-16:00 nije mogao biti realizovan, tako da je Chami predložio drugi. Predložio je da odemo prvo u fabriku čaja, da vidimo plantažu, proizvodnju i probamo čaj, pa onda da odemo na kupanje i hranjenje slonova posle toga. Koga zanima ovde je detaljan raspored u http://nationalzoo.gov.lk/elephantorphanage/activities/.
Nakon što smo obišli fabriku čaja i videli proces proizvodnje koji je zanimljiv, seli smo, probali čaj i nakon toga mogli u njihovoj prodavnici i da kupimo. Cene su od 2 pa do više puta veće nego u marketu u bilo kom mestu, pa s obzirom da je tura u fabrici besplatna možete uzeti čisto jednu kutiju u znak zahvalnosti što su vam sve lepo i detaljno objasnili i proveli kroz proces proizvodnje. Preporučujemo da obiđete neku od fabrika čaja.
Nakon fabrike Chami nas je odvezao da vidimo jedno drvo pored puta koje je specifično po slepim miševima. Neko će reći: „Slepi miševi, mo’š misliti“ ali ovo nisu obični slepi miševi, već ogromni sa rapsonom krila kao neke veće ptice. Usput nam je pokazivao neke plantaže začina, ananasa i muzej stare poljoprivredne mehanizacije, kupio nam rambutan, Šri Lančanski avokado i još neke voćke da probamo. Ako vam treba dobar čovek koji će vas voziti po ostrvu i pokazati znamenitosti preporučujemo Chamia.
Bili smo prilično blizu Pinavale kada je predložio da odemo na drugo mesto i vidimo slonove u prirodi. U Pinavali možete hraniti malog slona i pomaziti ga tada i gledati kako se slonovi kupaju, ali ne i učestvovati u kupanju istih. Ovde bismo mogli da kupamo slona, hranimo ga bananama, da ga jašemo, za istu cenu karte. Ponuda je zvučala primamljivo i odlučili smo se da onda ipak ne odemo u Pinavalu. Pinavala je sirotište koje je nastalo tako što su ljudi bebe slonove koji su bili izgubljeni u džungli zbrinuli i hranili ih, a sve to u maksimalno humanim uslovima. Setite se samo crtanog filma o Ćiri sloniću. Nažalost mnogi slonovi ovde nisu pronašli svoje majke, ali ljudi su im pomogli da prežive. Mnogi slonovi su ovde odrasli i začeli svoje porodice. Slonovi imaju dosta mesta, hrane i pažnje i žive u maksimalno prirodnom okruženju, ali zbog posetilaca pojedini slonovi su vezani lancima, često za nogu, mada se dosta u Pinavali naglašava da ih time niko ne muči i da to ne traje tokom čitavog dana.
Slonovi na kupanju u Pinavali
Drugo meesto na koje smo se mi sada uputili je mesto gde su slonovi navodno pripitomljeni i žive u prirodi. Kada smo stigli, red na svog slona je čekala neka gospođa. Mi smo platili karte i čekali svoj red. Došao je slon za gospođu koji je preko svojih leđa imao prebačeno neko improvizovano sedlo koje je činilo samo parče tkanine. Oko jedne noge je imao lanac, koji se od noge protezao preko vrata, a čovek koji ga je vodio je držao drugi kraj. Slon je imao neverovatno tužne oči da smo se momentalno rastužili i okrenuli. Cela scena nam je ličila na medvede koje su ranije vodali Romi po vašarima. Čovek zarobi životinju, tobože je pripitomi, a ona nije pitoma, nego samo pod kontrolom, da bi sticao neku imovinsku korist. Odustali smo, a oni su pristali da nam vrate pare uz ubeđivanje da ćemo isto videti i u Pinavali. Pinavalu smo ipak smatrali humanijim mestom. U Pinavali slonove vode na kupanje u obližnju reku, a samo jedan od 30 slonova koji su tamo bili je imao lance, a ni jedan slon nije imao onako tužan pogled. Slonovi na hranjenju su imali lance zbog bezbednosti posetilaca, jer je slon ipak velika i jaka životinja. Kako su nam objasnili Pinavala je otvorena za posetioce kako bi taj objekat mogao da se finansira i novac ide na plate zaposlenih i na brigu o slonovima. Rekli bismo da su najsrećniji slonovi u divljini koji su slobodni, ali i u Pinavali se vodi maksimalna briga o njima i imaju veliki prostor za kretanje. Ako želite da vidite slonove u prirodnom staništu predlažemo safari ako ne budete imali sreće da ih kao i mi vidite na putu, ali samo vidite, ne da steknete neko drugo iskustvo.
Slonovi polako kreću nazad na hranjenje
Za kraj dana vidikovac iznad Kendija sa kog se ništa osim svetla nije preterano videlo, jer je pao mrak. Za Kendi, Pinavalu i fabriku čaja vam je sasvim dovoljan jedan ceo dan.
Nastavljamo dalje pored kućica od blata do solitera i modernog grada
Sutradan ujutru smo obišli dvorište hrama, nismo planirali da ulazimo i prošetali se kroz grad i gradsku pijacu, pokupovali začine, čajeve i uživali u čarima pogađanja cena. Oko 13:30 krenuli za Kolombo vozom koji je kasnio skoro 40 minuta. Lagano klaj klaj kroz džunglu, razgledajući kuće pored pruge i lokalce koji su stajali pored. Interesantno je to da su svi bili nasmejani i veseli, a mnogima su kuće bile od drveta, blata, kombinacije raznih materijala, bez stakla na prozorima, ponegde samo sa rešetkama i nekom ceradom, koja je služila da ne ulazi kiša unutra i da možda noću ne uđe neka životinja. Njihova sreća je vezana za trenutak, za osmeh koji im je neko uputio, za sunce, za kišu, za prirodu, ne uslovljavaju tu istu sreću i ne stavljaju je na čekanje dok ne ostvare ovo, dok ne dobiju ono. Ne komplikuju život nekim često nepotrebnim stvarima. Oni veruju da će uvek imati šta da jedu, da neće umreti od gladi i da će se kosmos pobrinuti da budu dobro. Ne strahuju puno od nekih stvari koje možda mogu da im se dogode, jer te stvari takođe i ne moraju da se dogode. Iako smo i sami to naučili davno, oni su nas podsetili da batalimo strah i da ne razmišljamo negativno o budućnosti, već da živimo u trenutku i uvek budemo zahvalni na onome što imamo i verujemo da će sve biti za naše najveće dobro. Da ne dužimo sa ovom teorijom, činjenica je ta da su srećan narod, a isto tako i siromašan.
Ovde sve vožnje nekako traju tri sata, pa tako i ova. Oko pola 5 smo stigli u Kolombo. Tuk tukovi i po 2-3 puta skuplji nego u Dambuli, neraspoloženi za cenjkanje, a mi iovako na 800 metara do smeštaja odlučili smo da se uputimo peške. Hvala za tehnologiju, navigacije i mape koje su nam lako dostupne. Ako ste zaboravili na čemu da budete zahvalni, možete i na tome, pored toga što dišete, vidite, imate ruke, noge, vodu, struju, i još bezbroj stvari koje često u džungli prohteva i želja zaboravimo.
Po prvi put na ovom putovanju smo u hostelu u spavaonici, ali prilično neobičnoj. Ova je sa bračnim krevetima i roletnom koja se spusti da imate ispod miran san i ne remeti vas ako je neko upalio svetlo na primer. Takođe u kabini možete puniti telefon, laptop i upaliti svetlo ako želite da čitate. Ako ste na jednu noć ovde, preporučujemo ovaj smeštaj, jer ćete tu samo prespavati i ujutru nastaviti dalje. Na ovom linku možete videti smeštaj.
Kolombo smo obišli brzinski, prošetali se uz okean i obišli moderan deo grada. U ovom gradu i nemate ništa specijalno zbog čega biste ostali par dana, tako da može dobro da vam dođe kao usputna stanica od Kendija do nekog turističkog mesta na okeanu, da se ne biste vozili puno iz cuga. Opet treba videti i drugačiju Šri Lanku kada ste već u prolazu. Ovde su široki bulevari, visoke zgrade, hoteli, trgovinski centri, tržni centri, užurbani poslovni, doterani ljudi, za razliku od mnogih manjih mesta. Ovde takođe i za razliku od tih manjih mesta postoji i dobra ulična rasveta i trotoari, semafori i malo uređeniji saobraćaj. Ovde ćete takođe videti najmanje bosih ljudi, što je za Dambulu i manja mesta, pa čak i za Kendi uobičajeno. Tamo ne idu bosi jer nemaju obuću i novca za istu, nego jednostavno se tako osećaju dobro.
Ovde se oseti taj neki evropski duh i dosta se vrednuje dan zaljubljenih, pa smo se i mi uklopili u taj dan i u atmosferu koja je vladala gradom i dan završili uz večeru i svirku u lokalnom pabu.
Sutradan ujutru nastavljamo ka Mirisi, konačno na uživanje i kupanje u okeanu, a o tome više u sledećem delu.